Светови

ГОРДАНА ГАЈИН, СЛИКАР У ОДБРАНИ СЛИКЕ, ДАКЛЕ ЛЕПОТЕ
Белешке са унутрашњег путовања
Њено сликарство прожето је дубоким смирењем и бескрајним тиховањем над равницом. Слика усамљенички, с аскезом, свакој слици посвећује се као да јој је последња. Као у неком обреду нежности и искрености, с неизрецивим прахом старине на себи, пред нама израњају те мртве природе, актови, капије, куће, напуштене железничке станице, манастири и снежни пејзажи у низији. Без накинђурености, позе, притворности. На први поглед обичан, а заправо чудесан свет, пронађен најпре у себи самој

Пише: Дејан Ђорић

Првенствено сликарка, Гордана Гајин је уметница која настоји да медиј очисти од спољних и извануметничких утицаја. Попут многих сликара, не бави се цртежом или графиком, већ жели да уздигне сликарство као вид посвећености, дара и слободе. Њене слике настају на прави начин, усамљенички, у изузетним посвећеничким часовима тишине атељеа.
И приватно је пажљива, обазрива и сконцентрисана, а на сликама још више долазе до изражаја њене карактерне особине. Често је код уметника уметност најбољи део њихове личности, јер они, како нас историја учи, могу бити бескарактерни, одани пороцима, па чак и криминалу. Овој сабраној уметници боемија није важна, њен дар и мар нису одвојени од њене аналитичке природе, она сама оличава оно што слика. Уочавамо ред у њеном атељеу и дому. Из те прибраности као да исходи свет њених слика, можда последња одступница пред стварношћу, прибежиште, уточиште бића, заклон од животних и артистичких бура.
Гордана Гајин је то што јесте, и на слици и у животу. Реална, без лажи, шминке и помпе својствених добу постмодернизма.

КАО СУНЦОКРЕТ И САМУРАЈ

Заснивајући дело на етичком начелу, изразу личног прегнућа, могла је да подигне глас у одбрану сликарства као чисте уметности, ослобођене од разних спољних натруха, од комерцијалних и помодних до идеолошких и политичких. Занима је аутономија ликовног стварања, у коју улаже много напора. Њен ликовни свет ослобођен је нарације, сувишне приче и вануметничких порука, али не и симболике.
На војвођанском тлу, њено сликарство израсло је као сунцокрет, окренуто доброти, лепоти и истини. Уметница се аскетски повлачи у атеље, са што мање ствари. Атеље је налик оном Каспара Давида Фридриха или Радета Станковића, са самурајски елементарним мобилијаром који чине столица, штафелај и палета. У тим минималистичким условима започиње унутрашње путовање, ритуал, обасјање бојом и светлошћу. Влада ликовним занатом, па је можда мање битно шта слика. Нема за њу тајни у тематском смислу. У време распада естетских вредности и критеријума, расула породице, можда и краха цивилизације, устала је у одбрану слике, значи лепоте, а за то није способан неко ко је нема у себи.
Свој ликовни свет није пронашла на фотографијама, па зато он није хиперреалистички оштар, наглашен у детаљу. Слика нема истакнуте линије и контуре, као на колажу, по чему препознајемо композиције преузете иликомпилиране са фотографија. Њени пејзажи утапају се у сфумату, предео на хоризонту природнонестаје у ваздушној перспективи, у измаглици равничарског јутра. Сликар је реалности, али праве а не из штампе, са фотографија или из архиве. Не ради кабинетски, јер је емпиричар. Свој свет проналази у слојевима сећања и у искуственом, у унутрашњим испитивањима а не у баналном спољашњем пресликавању стварности. Сликарка своје мотиве доживљава и проживљава, као да их је сликала много пута, осећа њихов мирис и атмосферу. Зато јој верујемо, уочавамо да је њено тумачење стварностиосновано. Поштујемо њено дело, јер није створено уз помоћ трикова. Све је ту, одмахвидљиво и чисто у огољености и снази, или, како каже Миодраг Павловић, нагост је увек светост.
Сликарка равнице, изван школа, подела иинтереса који владају ликовном сценом, ствара скоро зачарано, посвећенички, окренута сваком појединачном платну као да јој је последње. Ликовну стварност темељи у реалности, без апстракције, експресије или фантастике, али не и без значења, ликовне магије и неког вишег вида сведености. Једноставност која је краси као особу и као уметницу израз је отмености, проистекле из гађења према накинђуреном свету бесмислица и према уметности која је у сензацијама и површности изгубила самопоштовање и унутрашњи смисао постојања.

ПОЕТИЧНОСТ СА ПРАПОЧЕТКА

Поједностављене али суштаствене, слике Гордане Гајин и тематски и на личном плану изражавају својеврсну аскезу. Битисање изван устрепталости, буке и беса савремене уметничке сцене. У тим сликама огледају се смиреност и тиховање као одраз дугог посматрања, особине које су два миленијума красиле уметност.
Има нечег монашког у њој и њеном делу, унутрашње ширине у којој човек и слика могу да се сусретну, неког данас несталог идеализма, поетичности и чаробности са прапочетака. Сликајући мање и средње галеријске формате и мале слике, које могу да стану на длан, дела која одређује величина шаке, пронашла је меру у себи и изван себе. Није, као други, посегла за оријенталним, егзотичним или бизарним, није искусила вештачке рајеве и инстант (само)задовољства. Упознала је до краја свој свет, али га није ликовно сасвим разоткрила, још мање изобличила, сигурно владајући материјом мртве природе, акта, капије, напуштене железничке станице, манастира и снежног пејзажа. На први поглед обичан свет, а заправо чудесан, пронашла је најпре у себи и могла би да се сложи са Лајбницом да је овај свет најлепши од свих светова. Укорењене у балканско тло, у оно што народ препознаје као своје, њене слике су и универзалне, као што су руска национална књижевност и сликарство XIX века интернационални.
Савременом човеку, посусталом од обмана и амбиција, све више ће бити потребна оваква духовна окрепљења, искрене, зреле и детаљно урађене слике, које ништа друго не саопштавају осим оног што заиста јесу. Реализам који каткад постаје скоро иреалан.
Гордана Гајин бди над својим својим уљима и тка густе колористичке структуре на платнима. Настала у зло време, она су израз доброте, постојаности и честитости, које све више губимо у медијској халабуци и просташтву. У будућности ћемо се све више окретати оваквим скромним али истинитим сликама, или ћемо изгубити прави додир са светом и природом, са биљкама и животињама, са стварним животом, дакле са собом.

***

Пут
Гордана Гајин рођена је у Београду, године 1966.
Са пута своје дуге уметничке самопотраге, са пута зрења и „увођења у кап и семе”, нарочито истиче да је шест година учила сликарство у атељеу Васе Доловачког (1994-2000). Излаже од 1997, самостално и групно. Београд, Златибор, Бар, Ковин, Панчево, Јагодина, Земун, Смедерево, Чачак, Сремска Митровица, Крагујевац, Параћин, Младеновац, Лесковац...
Нарочито је важно њено учешће на репрезентативној изложби Фигурација. Традиција. Нација, у Галерији Медија центра „Одбрана” у Београду, године 2010, где је била међу најхваљенијим уметницима.